Pre šest godina Gugl je “ušetao” u novu eru kompjutera sa možda najboljim PR trikom u teh industiji: lajv strimom produkt iženjera koji skaču iz cepelina na krov zgrade. Masa – navodno tu da bi čula koosnivača Gugla Segeja Brina – gledala je čitavu stvar iz perspektive vozača, lajvstrimovane preko novog proizvoda kompanije – Google Glass. Činilo se, tada, da je pred nama nova kul era.
Međutim realnost je razočaravajuća. Od skoka iz cepelina, imali smo priliku da vidimo kako zaslepljujuća budućnost proširene realnosti (AR) zauzima formu na trenutak veoma popularne Pokemon igrice, nekih zaista smešnih Snepčet kamera-naočara, i ničeg više.
Nedostatak korisne ili bar interesantne primene AR jasno pokazuje da smo u ranom razvoju ove tehnologije. I možda je to najbolje, s obzirom na to da nemamo ideju kakvu ulogu želimo da AR igra u našim životima, i u svetu.
Pre nego što ova tehnologija zaista postane sveprisutna, moramo ozbljno da razmislimo kako želimo da oblikujemo AR – i koje su to etičke linije koje ne želimo da pređemo. Danas, ova pitanja su prepuštena teh kompanijama kojima je bilo dozvoljeno da skupljaju i koriste naše lične podatke, uz gotovo nepostojeće mešanje ljudi koji vode računa o privatnosti.
Čini se da je sada pravo vreme da se pozabavimo ovom temom. Brzo prilazimo danu kada će tehnologija za snimanja, od kamera, do mikrofona lako se uklopiti u predmete koje već koristimo. Kompanije od Epla, preko Intela do Bouza već rade na tome. Ukoliko uspeju, AR će biti integrisan u naše živote gotovo preko noći, onako kako je to učinio Ajfon.
Istina, ljudi su zabrinuti zbog kompjutera opremnjenih AR-om, ne samo zato što su novi. AR, kada sazri, će najverovatnije moći mnogo više od smeštanja Pokemona na grane u parku. Recimo da AR postane standardni deo tehnologije Gugla, Fejsbuka ili Amazona. Informacije u realnom vremenu će osvetliti našu okolinu, omogućiti nam da naučimo mnogo vše o svetu oko nas. Ova tehnologija bi mogla da da bude zaista korisna – recimo mogla bi bude od pomoći radnicima u fabrikama.
Ali tu je i tamna strana tehnologije – uvođenje AR-a u svet kojim dominiraju teh kompanije koje skupljaju uvek rastuće količine naših ličnih podataka znači da treba da budemo O.K. sa činjenicom da će drugi ljudi moći, na nove načine, da se povežu s nama, a da mi to verovatno nikada ne saznamo.
Ukoliko ljudi počnu da šetaju okolo sa sofiticiranim AR uređajima uparenim sa moćnim softverom za prepoznavanje lica lako je zamisliti kako bi neki jezivi tipovi mogli da tajno naruše privatnost drugih ljudi. Recimo da šetate ulicom. Neko sa telefonom sa AR-om ili Gugl napčarama bi mogao, recimo, da skenira vaše lice i pronađe vas na društvenim mrežama. Ova vrsta tehnologije mogla bi da donese novu eru u kojoj je još lakše pratiti ili maltretirati ljude na internetu.
Još od kad se prvi put pojavila AR, ljudi su zabrinuti kakve bi posledice mogla da ima na privatnost. Na vrhuncu petnaestominutne slave Gugl Glasa, Toluna kompanija za istraživanja anketirala je korisnike kako se osećaju povodom ovog uređaja. Istraživanje je pokazalo da 72 odsto Amerikanaca ne bi nosilo Glas zbog brige o privatnosti.
Razlog zašto Glas nikada nije postao deo mejnstrima? Minijaturna špijunska kamera koja je ugrađena u ovaj uređaj. Noseći ove naočare mogli ste jednostavno da okrenete glavu, svojim očima odredite šta želite da slikate i uređaj bi snimio video ili fotografiju. Osoba koju ste fotografisali ne bi znala da ste to učinili. Trenutna verzija Glasa (koje su ribrendovane za industrijsku upotrebu) je malo bolja – zahteva glasovnu komandu i pritiskanje dugmeta kako bi se snimio video, ali i to je znatno suptilnije od guranja kamere nekome u lice.
U odnosu na Glas, današnji uređaji opremljeni AR-om su znatno manje suptilni. Hardver jednostavno nije napredovao istom brzinom kao softver, pa su oni uglavnom glomazni i nezgrapni.
Kompanije poput Gugla ipak žele da AR budu udenuta i par pametnih sočiva (možda samo da bi se uverili da je to moguće) ali do toga će proći mnogo godina, možda čak i decenija. Mora da se prevaziđe veliki tehnološki izazov, poput toga kako napajati ta sočiva.
Međutim, softver rapidno napreduje. Po prvi put teh giganti testiraju granice AR u svakodnevnim gedžetima, umesto na odvojenim uređajima. Recimo tu je Gugl Lens, alatka za kameru za koju kompanija kaže da daje odgovor na različita pitanja – pogotovo ona koja je teško opisati u pretrazi, poput “koja je to vrta psa?” ili “kako se zove ova zgrada?”
I to je samo početak onoga što AR može da radi za nas. Sa sofisticiranom proširenom realnošću imaćemo drugačije tipove filmova i igrica, ali takođe i znatno dinamičnija iskustva u našim svakodnevnim životima. Sve će biti sve vreme ispred nas.
Potrebna su nam osnovna pravila kada je reč o upotrebi proširene relnosti. Ovo bi mogla da budu pravilu nametnuta nekom zvaničnom legislacijom ili zabranom (poput zabrane softvera za prepoznavanje lica u AR uređajima) ili neka “mekša” pravila, poput društvenih normi (osnovna pristojnost i nekorišćenje moći nove tehnologije kako bismo iskoristili druge). Ukoliko ih ne uspostavimo pre nego što budu potrebna, možemo da se nađemo u svetu u kom će već narušena digitalna privatnost da nestane u potpunosti.
Izvor: Futurism
Fotografija: Nick Reynolds, Unsplash
