Kako će izgledati svet 2050


Zaboravite programiranje – najbolja veština kojoj možete da naučite decu jeste da otkrivaju nove talente i sposobnosti u sebi. Izvod iz nove knjige autora “Sapijensa” Juvala Noe Hararija “Lekcije za 21. vek” otkriva šta se čovečanstvu sprema u 2050. godini.

Deo prvi: Promena je jedina konstanta

Ljudski rod se suočava s nezapamćenim revolucijama, sve naše stare priče se osipaju i za sada se još nije pojavila priča koja bi mogla da ih zameni. Kako da pripremimo sebe i svoju decu za svet neviđenih transformacija i radikalne neizvesnosti? Beba rođena danas 2050. imaće trideset i nešto godina. Ako sve bude kako treba, biće živa i 2100. i možda će biti aktivan građanin 22. veka. Čemu da naučimo tu bebu da bi preživela i uspela u svetu 2050. i 22. veku? Kojim veštinama će morati da ovlada da bi se zaposlila, razumela šta se događa oko nje i snašla se u lavirintu života?

Nažalost, budući da niko ne zna kako će izgledati svet 2050, a o 2100. da i ne govorimo, ne znamo odgovor na ta pitanja. Naravno, ljudi su i pre tačno predviđali budućnost, ali danas je to teže nego ikada, jer kada nam tehnologija omogući da menjamo tela, mozak i umove, više nećemo biti sigurni ni u šta – uključujući i sve ono što je delovalo večno i nepromenljivo.

Pre hiljadu godina, 1018. godine, bilo je mnogo toga što ljudi nisu znali o budućnosti, ali su ipak bili uvereni da se osnovne karakteristike ljudskog društva neće menjati. Da ste živeli u Kini 1018, ne biste znali da će do 1050. carstvo dinastije Sung možda propasti, da će Kidani napasti sa severa i da će pošasti verovatno ubiti milione ljudi. Međutim, bilo vam je jasno da će se i u 1050. većina ljudi baviti poljoprivredom i tkanjem, da će se vladari i dalje oslanjati na ljude u formiranju vojske i birokratije, muškarci će i dalje dominirati nad ženama, prosečan životni vek će i dalje biti 40 godina, a ljudsko telo će izgledati potpuno isto. U skladu s tim, u 1018. siromašni kineski roditelji učili su decu kako da sade pirinač i upredaju svilu, dok su bogatiji učili dečake kako da čitaju Konfučijeve klasike, veštinama kaligrafije i borbi na konju, a devojčice da budu skromne i ponizne domaćice. Bilo je očigledno da će im te veštine biti neophodne i 1050.

Nemamo predstavu ni šta ćemo raditi, niti kako će nam telo izgledati

Nasuprot tome, danas nemamo predstavu o tome kako će Kina i ostatak sveta izgledati 2050. Ne znamo čime će se ljudi baviti i od čega će živeti, kako će funkcionisati vojske i birokratije i ne znamo kakvi će biti odnosi među polovima. Neki će verovatno živeti mnogo duže nego danas, a ljudsko telo će doživeti nezapamćenu revoluciju zahvaljujući bioinženjeringu i direktnom interfejsu mozak-računar. Većina stvari koje deca danas uče verovatno će biti nebitne u 2050.

U ovom trenutku škole se uglavnom usredređuju na zatrpavanje dece informacijama. U prošlosti je to imalo smisla, jer se teško dolazilo do informacija, a čak i spor protok informacija blokirala je cenzura.

Nasuprot tome, u 21. veku preplavljeni smo ogromnom količinom informacija, koje cenzori i ne pokušavaju da blokiraju. Umesto toga, zaokupljeni su širenjem dezinformacija i skretanjem pažnje na nebitno. Ako živite u provincijskom gradiću u Meksiku i imate smartfon, možete da provedete nekoliko života čitajući samo Vikipediju, gledajući TED diskusije i pohađajući besplatne kurseve na internetu. Nema šanse da ijedna vlada sakrije informacije koje joj se ne sviđaju. S druge strane, zabrinjavajuće je koliko je lako preplaviti javnost protivrečnim izveštajima i nevažnim informacijama.

Deo drugi: Počelo je

Osim informacijama, većina škola posvećuje previše pažnje opremanju đaka setom unapred definisanih veština, kao što su rešavanje diferencijalnih jednačina, kompjutersko programiranje, identifikovanje hemijskih sastojaka u epruveti ili konverzacija na kineskom jeziku. Ali kako nemamo predstavu o tome kako će izgledati svet i tržište rada 2050, mi zapravo ne znamo kakve će se sposobnosti konkretno tražiti. Možda ćemo uložiti mnogo napora kako bismo decu naučili programiranju ili da govore kineski, da bismo ustanovili da će veštačka inteligencija do 2050. biti mnogo uspešnija u programiranju nego ljudi, da će novi Google translate omogućavati besprekornu konverzaciju na svim kineskim jezicima, iako je jedino što umete da kažete na kineskom “Ni hao” (zdravo).

Čemu onda treba da učimo decu? Mnogi pedagozi tvrde da bi škole trebalo da se preorijentišu na razvijanje kritičkog mišljenja, komunikacije, kolaboracije i kreativnosti (četiri “C”). U širem smislu, škole bi trebalo manje da se fokusiraju na tehničke veštine i stave akcenat na opšte životne veštine. Najvažnija će biti sposobnost da se snađu u promenama, da uče nove stvari i sačuvaju mentalni sklad u nepoznatim situacijama. Da bismo išli u korak s 2050, pored razvijanja novih ideja i proizvoda, moraćemo da otkrivamo nove talente i sposobnosti u sebi – uvek iznova.

Ritam promena je sve brži, pa će se u skladu s tim verovatno menjati ne samo ekonomija, već i shvatanje o tome šta znači “biti čovek”. U “Manifestu komunističke partije” 1848. Marks i Engles pišu da se “sve što je čvrsto pretvara u dim”. Pritom su, međutim, mislili uglavnom na socijalne i ekonomske strukture. Do 2048. fizičke i kongitivne strukture takođe će se pretvoriti u dim ili u oblak bitova podataka.

Do 2048. ljudi će možda morati da se izbore s migracijama u sajber-prostor, s “fludnim” rodnim identitetima i čulnim iskustvima koja generišu kompjuterski implanti. Ako nađu posao i smisao u dizajniranju najsavremenije mode za 3D igru u virtuelnoj stvarnosti, za deset godina veštačka inteligencija mogla bi da pruzme ne samo ovu specifičnu profesiju, već i sve poslove koji zahtevaju taj nivo umetničkog stvaralaštva. U 25. godini života predstaviće se na sajtu za upoznavanje kao “25-godišnja heteroseksualka koja živi u Londonu i radi u modnom butiku”. U 35. godini će reći da je “rodno nedefinisana osoba koja se podvrgla starosnom prilagođavanju, čija se neokortikalna aktivnost uglavnom odigrava u virtuelnom svetu i čija je životna misija da ode tamo gde nijedan modni dizajner još nikada nije bio”. Kada dotična osoba bude imala 45. godina, zabavljanje i opisivanje sebe biće prevaziđeno. Ljudi će samo čekati da im algoritam nađe (ili stvori) savršenog partnera. Što se tiče smisla života koji je zamišljenoj osobi davala umetnost crtanja modnih kreacija, algoritmi će do te mere nadmašiti ljude tako da će joj pogled na vlastita dostignuća iz prethodne decenije ispunjavati stidom, a ne ponosom. Pred njom će biti još mnogo decenija radikalnih promena.

Ovakav scenario ne treba doslovno shvatiti. Niko ne može da predvidi kakve će se promene konkretno desiti, ali sigurno je da će se desiti.

Suštinske promene će verovatno transformisati osnovne strukture života, a diskontinuitet će biti najizražajnija karakteristika. Život je odvajkada bio podeljen na dva komplementarna dela: period učenja i period rada. U prvom delu života sakupljali smo informacije, razvijali veštine, formirali pogled na svet i gradili stabilan identitet. Ako ste kao 15-godišnja osoba najveći deo dana provodili radeći na porodičnom polju pirinča (a ne u školi), najvažnija stvar koju ste za to vreme radili bilo je učenje: kako da gajite pirinač, kako da pregovarate s gramzivim trgovcima iz velikog grada i kako da rešavate sukobe oko zemlje i vode s drugim seljacima. U drugom delu života oslanjali ste se na stečena znanja i veštine da biste išli kroz život, zarađivali i doprinosili društvu. Naravno, i sa 50 nastavili ste da učite nove stvari o pirinču, o trgovcima i sukobima, ali su to bili samo mali dodaci već stečenom znanju.

Do sredine 21. veka, ubrzane promene i duži životni vek učiniće ovaj tradicionalni model prevaziđenim. Život će se raspasti i biće sve manje kontinuiteta između različitih perioda života. Pitanje “Ko sam ja?” biće važnije i složenije nego ikada ranije.

Kada imate 15 godina, ceo život je promena. Većinu tinejdžera to plaši, ali i uzbuđuje. Otvaraju se novi vidici, svet čeka da ga osvoje. U pedesetoj, međutim, ne želite promene, više vam prija stabilnost. Toliko ste uložili u veštine, karijeru, identitet i pogled na svet da ne želite da počinjete ispočetka. Što ste napornije radili na izgradnji nečega, to vam je teže da to napustite i oslobodite prostor za nešto novo.

Neobičnost postaje nova normalnost, ranija iskustva, vaša lična, ali i celog čovečanstva, više nisu smernice na koje možete da se oslonite. Ljudi kao pojedinci i kao vrsta moraće sve više da se hvataju u koštac sa stvarima s kojima se niko ranije nije sreo, kao što su superinteligentne mašine, genetski izmenjena tela, algoritmi koji sa uznemirujućom preciznošću manipulišu njihovim osećanjima, ubrzane kataklizme koje su izazvali ljudi i neophodnost da menjaju profesiju svakih deset godina. Šta je najbolje da uradimo kada smo suočeni s do sada neviđenom situacijom? Kako da se ponašamo kada smo preplavljeni ogromnom količinom informacija i nema načina da ih sve apsorbujemo i analiziramo? Kako da živimo u svetu gde duboka nesigurnost nije virus, već karakteristika?

Da bismo opstali i uspeli u takvom svetu, biće nam neophodni velika mentalna fleksibilnost i ogromne rezerve emocionalne ravnoteže. Stalno ćemo morati da se odričemo onoga što najbolje znamo da bismo prigrlili nepoznato. Nažalost, učenje dece da prihvataju nepoznato i održavaju psihičku ravnotežu mnogo je teži zadatak od prenošenja znanja o zakonima fizike i uzrocima Prvog svetskog rata. Rezilijentnost ne možemo da naučimo čitajući knjige ili slušajući predavanja. Nastavnicima često nedostaje mentalne fleksibilnosti kakvu zahteva 21. vek, jer su i sami proizvod starog obrazovnog sistema.

Kako napreduju biotehnologija i učenje mašina, biće sve lakše uticati na najdublje emocije i želje ljudi. Vlade i kompanije znaju kako da vuku konce našeg srca i pritiskaju dugmad u našem mozgu. Da li i dalje prepoznajte razliku između onog što ste vi i njihovih stručnjaka za marketing?

Da biste uspeli u tome moraćete naporno da radite na tome da bolje upoznate svoj operativni sistem. Treba da znate ko ste i šta želite od života. Ovo je, naravno, najstariji savet u knjizi: upoznajte sebe. Hiljadama godina filozofi i proroci pozivali su ljude da upoznaju sebe, ali taj savet nikada nije bio hitniji nego u 21. veku. Danas imate ozbiljnu konkurenciju, što u doba Lao Cea i Sokrata nije bilo slučaj. Koka-kola, Amazon, Baidu i vlada – svi oni se utrkuju ko će vas pre hakovati. Ne vaš pametan telefon, računar ili račun u banci, nego vas i vaš organski operativni sistem.

 

Izvor: Blic, Wired

Fotografija: Garidy Sanders, Unsplash

Vesti

budućnostdecaposlovi budućnosti

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *