U jednoj od epizoda serije „Black Mirror“ na Netfliksu, glavna junakinja upada u velike probleme jer joj se, sticajem različitih okolnosti, smanjila ocena koju ima na jednoj od društvenih mreža. To joj onemogućava da ode na prestižno venčanje, jer su na njemu dobrodošli samo oni sa ocenom većom od 4,5, ali i da živi u stanu o kojem je sanjala.
Možda zvuči kao futuristička noćna mora, ali sličan distopijski scenario se već dešava u Kini. U junu 2014, kineske vlasti su usvojile Planski nacrt za izgradnju društvenog rejting sistema. U tom trenutku, to je delovalo kao dosta nesuvisla i daleka realnost, ali je u sebi sadržalo veoma diskutabilnu ideju – šta ako vas država ocenjuje kakav ste građanin? Kao i mnogo čega drugog što nam dolazi iz Kine, i sada smo iznenađeni što vlasti planiraju da ovaj sistem zaživi na nivou cele Kine tokom 2020. godine.
Do tada, sistem već funkcioniše u nekim gradovima. I dok je na početku sistem bio baziran na nekim „opštim“ informacijama – da li vraćate kredit, da li imate kazne za vožnju i sl, trenutni fokus je na razvijanju mnogo detaljnijih ocena koje uključuju sve o vama dostupne podatke sa interneta kao i informacije koje skupljaju stotine miliona kamera koje nadziru ulice širom Kine.
Tako, na primer, rejting će vam se povećati ako volontirate, reciklirate, hvalite Kinu ili dajete krv, a smanjiće vam se ako prelazite ulicu van pešačkog prelaza, otkažete rezervaciju ili ostavite lažni komentar na internetu.
Građani sa većim rejtingom dobiće besplatno članstvo u teretani, jeftiniji gradski transport ili će manje čekati na pregled kod lekara. Oni sa nižim rejtingom mogu da očekuju sporiji internet, da ne mogu da kupe avionske karte, uđu u neke od boljih restorana itd.
Pristalice ovakvih mera ističu da je u pitanju pravedan sistem koji nagrađuje društveno poželjno ponašanje, što bi, na koncu, trebalo da dovede do poželjnijeg, pravednijeg i prijatnijeg društva. Protivnici, pak, naravno pričaju o Velikom bratu i Orvelovoj 1984, ukidanju mnogih ljudskih prava i sloboda i uvod u digitalnu tiraniju.
Da li je teško zamisliti da se ovaj čudan sociološki eksperiment prelije i u ostatak sveta, imajući u vidu izloženost svakoga od nas na internetu i rastući sistem pametnog nadzora u gradovima?
Ili smo došli do trenutka kada je, u stvari, teško zamisliti da vlade sveta odbace mogućnost opšteg nadzora i ocenjivanja građana?
Da li je trka u nadziranju građana nezaustavljiva kao i trka u naoružanju?
Ostaje nam da čekamo…
